Disleksija - sindrom iza kojeg su često skriveni pravi mali genijalci

Sindrom specifičnih jezičnih poteškoća poznatiji kao disleksija kod nas je još nedovoljno poznat i nedovoljno prihvaćen - na žalost mnogo dece koja moraju da se nose s ovom nevoljom. Nedovoljno upućene osobe koje po svojoj poziciji (roditelja, učitelja, vaspitača...) direktno utiču na decu, mogu svojim neosnovanim optužbama detetu u potpunosti da zagorčaju odrastanje!
Disleksija se javlja u najranijem detinjstvu i obično se otkriva u ranom školskom dobu, kada dete počinje da savladava veštine čitanja i pisanja. Disleksična deca su prosečne ili natprosečne inteligencije, izrazito kreativna, s razvijenim posebnim, vizuelnim, stilom mišljenja. Razlikuju se oblici i nivoi disleksije, a pravovremeno otkrivanje, podrška okoline i prikladna terapija mogu da je ublaže.
Primarni problem kod ovog sindroma je što mnogi roditelji ne mogu da ga prepoznaju. Oni koji su čuli ili čitali o disleksiji mogu već kod deteta u predškolskom dobu da primete znake disleksije, ali i tada ne mora obavezno da se radi o disleksiji.
”Primetila sam da moje dete nikako ne može da pročita reč spajanjem slogova, već isključivo spajanjem slova, što ga je užasno usporavalo. Takođe je u pisanju bio vrlo neuredan, slova je pisao naopako ili bi u reči poneko izostavio. Zatražila sam mišljenje učitelja, a odgovor je bio - nemojte paničiti, dete vam je jako lenjo, malo ga pogurajte, ako u drugom razredu ne bude znalo da čita, onda se zabrinite”, priča majka dečaka koji je skupo platio učiteljevo nepoznavanje disleksije.
”U drugom razredu se ponovila ista situacija, a objašnjenje učitelja je uvek bilo isto: lenj, nezainteresovan, pa čak i glup. U trećem razredu dete je potpuno 'zablokiralo', više nije hteo ni da piše ni da čita. Škola je za njega postala pakao, a mi roditelji, zbog svog neznanja, pritiskali smo ga sve više i jače”, nastavak je ove tužne životne priče.
Da im sin ima disleksiju otkrili su, nažalost, tek kad je počelo drugo polugodište četvrtog razreda osnovne škole. Zbog velikih teškoća u pisanju i čitanju, ali i nerazumevanja nastavnika, premešten je u drugi razred, gde mu je sugerisano da ode u Dom zdravlja na „obradu” kako bi bio ustanovljen uzrok njegovog odbijanja učenja i svega što s učenjem ima veze.
Posle četvorodnevnih pregleda defektologa-logopeda, psihologa i psihijatra, majci je rečeno da dečak ima disleksiju.
Posledice su već bile tu i teško popravljive. Dete je potpuno izgubilo poverenje u sebe, u ljude, ali i u roditelje. Nije ni čudo, jer su ga ruganje, ignorisanje, izbegavanje, ismevanje pratili pune četiri godine.
Nema razloga da ne učimo na primeru drugih. Posumnjate li da neko dete ima disleksiju, potražite stručno mišljenje logopeda ili defektologa. Danas postoje vrlo jednostavni testovi pomoću kojih se može sa sigurnošću utvrditi disleksija.
Važno je takođe objasniti detetu, rečnikom prilagođenim njegovom dobu, šta mu se i zbog čega događa, biti mu podrška, iskazivati razumevanje i hrabriti ga. Takođe, s problemom i potrebama deteta treba upoznati i ostale članove porodice, školu i prijatelje.
Nastavnicima koji u razredu imaju dislestično dete preporučuje se da u radu što više koriste različita nastavna sredstva i pomagala (vizuelna, audio i slična), da imaju individualan pristup i da stvaraju pozitivnu atmosferu u razredu, u kojoj se prihvataju različitosti. Nastavnik ni u kom slučaju ne bi smeo da prisiljava disleksično dete da čita u razredu pred svima ostalima, ako ono to ne želi, zadavati mu dodatne vežbe kao što su prepisivanje, zahtevati da piše urednije i davati mu iste vremenske okvire za rešavanje zadataka kao i ostalim učenicima.
Znajte da je naslov teksta veoma osnovan - Albert Ajnštajn, Tomas Alva Edison, Leonardo da Vinči, Pablo Picasso, Volt Dizni, Agata Kristi, Džon Lenon i brojne druge značajne ličnosti imale su disleksiju, što samo potvrđuje da su zbog specifičnih poteškoća naučili da razviju drugačiji stil mišljenja i vizuelizacije, a svojim su se sposobnostima istakli i upisali među velikane.

Tomas Alva Edison	Albert Ajnštajn	Džon Lenon

Kako prepoznati disleksiju?

Deca s disleksijom pri čitanju menjaju redosled slova ili slogova u reči, zamenjuju ili izostavljaju neka slova, menjaju, dodaju ili izostavljaju pojedine reči.
Disleksična deca opisuju da im se pri čitanju reči okreću u različitim smerovima, da slova „igraju”, da ne mogu da uhvate red, ili da se rečenice stapaju.
Rukopis im je često neuredan i nerazumljiv, takođe dolazi do izostavljanja i zamene pojedinih slova i slogova i teškoća pri izražavanju misli u pisanom obliku. Disleksično dete je često dezorijentisano u vremenu i prostoru i ne može točno da odredi vremenski sled događanja. Zavisno od oblika i nivoa disleksije, dete može da ima sve ili samo neki od navedenih simptoma.
Deo njih može se javiti i kod određenog broja dece koja nemaju disleksiju, što često zbunjuje roditelje i nastavnike. Međutim, simptomi kod dece s disleksijom su brojniji, jače izraženi i dugo traju. Zato je važno razlikovati decu koja imaju prolazne teškoće u čitanju i pisanju, decu koja imaju trajne teškoće (disleksija) i decu koja imaju teškoće u okviru opšte smanjenih sposobnosti. Svakoj od navedenih grupa treba pristupiti na prilagođen način.
Većina stručnjaka slaže se da je glavni uzrok disleksije zamena funkcija leve i desne moždane polovine. Za jezičke funkcije mozga, dakle, i za čitanje i pisanje, zadužena je leva moždana polovina koja se još naziva analitička. Kod disleksičara zbog kašnjenja razvoja leve polovine jezičke funkcije preuzima desna. Kako desna polovina primarno vrši funkcije sinteze vizuelnog i auditivnog tipa, pojavljuju se teškoće pri analizi reči, a to objašnjava zbog čega disleksičari misle na neverbalan ili vizealan način.
I geni su važni, ali ne i presudni za nastajanje disleksije. Naime, dete može da poseduje gen za razvoj disleksije, ali to ne mora da znači da će imati taj poremećaj. Prema poslednjim rezultatima sedmogodišnjeg istraživanja sprovedenog u Velsu i zapadnoj Engleskoj, u porodicama tristotine dece koja pate od disleksije gen uzročnik disleksije je KIAA0319, ali njegov uticaj na razvoj poremećaja tek treba detaljno proučiti.
Na razvoj disleksije utiču i govorno područje i načini podučavanja čitanja i pisanja. Razlikuje se analitičko-sintetički metod podučavanja i globalni, koji je pogodniji za disleksičnu decu. U našem jeziku važi načelo da kako čujemo, tako i pišemo - zbog toga je važno analizirati glasove, što češće dovodi do pojave disleksije.
Procenat disleksije u zemljama slovenskih jezika kreće se od pet do 10 odsto, dok se u zemljama engleskog govornog područja, zbog velikih razlika između govora i pisma, penje na 15 do 30 odsto. Poređrnja radi, u Kini i Japanu gde je u upotrebi „likovno” pismo (koje obrađuje desna moždana polovina), samo jedan odsto stanovništva ima disleksiju.